Anodizacija (poznata i pod nazivom eloksaža) je proces koji uspešno sjedinjava prirodu i tehnologiju, a u cilju dobijanja jedne od najboljih metoda zaštite metala. To je elektrohemijski proces koji podebljava i ojačava inače prirodno postojeći oksid na površini metala. Kao rezultat, u zavisnosti od načina vođenja procesa, se dobija drugi najtvrđi materijal u prirodi, odmah posle dijamanta. Ovaj anodni sloj je deo matičnog metala, ali njegova porozna struktura omogućava dalju manipulaciju sa istim (npr. bojenje, dodavanje lubrikanata…). Anodizacija, kao takva, štiti od korozije, poboljšava izgled metala i povećava otpornost na mehanička oštećenja. Anodizacija se može primeniti na raznim metalima, a najviše je zastupljena anodizacija aluminijuma.
Da bi se aluminijum, odn. legura aluminijuma pripremila za anodizaciju, površina komada mora temeljno da se opere od nečistoća i površinskih primesa metala, a zatim da se potopi u elektrolit, npr. rastvor sumporne kiseline. Elektrolit je rastvor koji provodi električnu struju i u kome se nalazi mnoštvo pozitivno i negativno naelektrisanih jona, koje privlače suprotno naelektrisane elektrode. Komadi od aluminijuma se spajaju na pozitivnu elektrodu, tako da su oni anoda, dok se aluminijumske ploče, koje su potopljene u elektrolit spajaju na negativnu elektrodu – katodu. Propuštanje jednosmerne struje kroz ovakav sistem čini da pozitivno naelektrisani joni – katjoni budu privučeni na negativno naelektrisane ploče i obrnuto – negativno naelektrisani joni – anjoni bivaju privučeni na pozitivno naelektrisane komade aluminijuma.
Pomenuli smo način vođenja procesa. Postoje dve vrste anodizacije: obična i tvrda. Tvrde anodizacija, koja se još naziva i Tip III anodizacije, nudi bolju zaštitu od korozije od obične anodizacije kao i bolju otpornost na ekstremne uticaje sredine ili bolju otpornost na habanje kod pokretnih delova koji su izloženi trenju. Ovo se postiže tako da se povećava struja anodizacije, pa dubina pora anodizovanog sloja biva preko 10 μm, a sam sloj 25 μm i više. Ova vrsta anodizacije zahteva više vremena i novca nego kod obične anodizacije, ali su i rezultati neuporedivo bolji.
Iako aluminijum nije podložan koroziji, površina može da mu propadne u prisustvu kiseonika iz vazduha, pa se zbog kiseonika ova pojava naziva oksidacija. Šta je oksidacija? Prosto rečeno – reakcija sa kiseonikom. Pošto je kiseonik veoma reaktivan, on lako stupa u reakciju i sa ostalim elementima i stvara jedinjenja. Kada se aluminijum izloži dejstvu atmosferskih uticaja, on se brzo prevlači slojem oksida po površini koji ga štiti dalja korozije i propadanja. Ali, aluminijum bi morao da bude otporan na nešto više od čistog vazduha i vode. Kisele kiše, slana voda i vazduh, kao i ostali kontaminanti, mogu da probiju zaštitni sloj prirodno stvorenog oksida na površini aluminijuma. Čak, i moderne legure različito reaguju na ove uticaje, od menjanja boje površine, pa sve do mehaničkog propadanja komada.
Kada pomislimo na anodizaciju, prvo što nam pada na pamet je bojeni aluminijum. U tome i jeste sva genijalnost ovog procesa. Fine, stabilne pore, urezane u površinu metala, su idealna podloga za dodavanje boja i pigmenata. Pigmenti ispunjavaju šuplje pore anodizovanog sloja sve do površine istog, gde bivaju trajno zapečaćene. Zbog toga su boje u procesu anodizacije dugotrajne – ne mogu se ogrebati sa površine. One su duboko u sloju i mogu se skinuti jedino ako se izbrusi čitav anodizovani sloj sa površine predmeta. U našem pogonu se koriste dve varijante: natur – nebojeni aluminijum i crno anodizirani aluminijum.
Za anodizaciju je potrebno da se komadi umaču u niz kada sa različitim hemikalijama. Takođe je potrebno i da komadi budu spojeni na anodu, kako bi moglo da se uspostavi strujno kolo. Držanje komada na mestu podrazumeva da on bude fiksiran na alatu, kako komadi ne bi spali na dno kade. Na mesto gde se dodiruju alat i komad, hemikalije za anodizaciju ne mogu da dopru, tako da tu neće doći do anodizacije. Zbog toga je važno da se pažljivo odredi mesto za fiksiranje komada na alat, kako bi bili zadovoljeni i tehnički, ali i estetski zahtevi.